Етнолошка обрада појма "крв" - Милина Ивановић Баришић

 

Прибележена или у обредно-обичајној пракси сачувана народна веровања сведоче да је код српског народа један од  важних елемената  њиховог садржаја људска или животињска крв. По народном схватању крв је исходиште и симбол живота, супстанца животне снаге, место пребивалишта душе. Веровања повезана са крвљу су утицала да она буде део различитих обредних и магијских радњи, пре свега оних продуктивне природе. Различити документи етнографског карактера указују на то да су код бројних народа у свету о крви присутне сличне представе. Вероватно да су се људи још у најстаријим временима упознали са чињеницом да је „крв нешто од чега непосредно зависи сам живот“. Народне представе о крви одређене су анимистичким схватањем света чија је суштина у томе да се верује да су сва бића, предмети или појаве у природи „подвостручени“ – да имају своје „двојнике“, своје „духове“ који се налазе у њима и управљају свим њиховим активностима. По истом веровању и људска бића имају свог „духа“, односно своју „душу“. Крв је по овим схватањима врло специфична јер се у њој налази човекова телесна душа која се замишља као „животна сила или животни принцип у људском или животињском телу. Она је везана за тело као целину или за поједине животне органе (главу, кости, срце, јетру)“, па отуда и њихова заступљеност у појединим обредно-обичајним радњама.

Бројна веровања и обичаји повезани са крвљу позната су код готово свих заједница прединдустријског времена у развоју цивилизација. Истраживања која су обављана на нашем тлу – пре свега В. Чајкановића и Ш. Кулишића – показала су да се народна религија Срба претежно заснива на анимистичким схватањима, на која су временом, али и искуством надограђивани елементи религија политеистичког и монотеистичког типа, као и друга различита  веровања. „Нека од тих веровања указују, или бар наговештавају, да су у нашем народу распрострањене представе о телесној души која се налази у крви или је везана за крв.“ Значајно место у „верским схватањима“ припада веровањима у душе покојника, односно о телесној души покојника која и после смрти наставља да „живи“ у његовој крви што је највидљивије у веровањима повезаним са вампиром. „По народном схватању, вампир је мртвац који ноћу излази из гроба, лута по свету и наноси зло људима, а посебно члановима своје породице. Како се обично сматра, његово деловање је ограничено на четрдесет дана, што се подудара са веровањима многих народа да душа умрлог у одређеном временском периоду лута око куће и чини зло укућанима. Према томе, вампир је у ствари човек чија је душа (из одређених разлога) и после његове смрти остала везана за тело.“ Веровало се да демонолошка лица – вампир, мора, вештица – пију крв човека и тиме узимају његово здравље, „скраћујући му живот или га убијају и на тај начин допуњавају залихе сопствене животне снаге.“

Предање да су из крви страдалих косовских јунака израсли косовски божури повезано је са схватањем да је душа животна сила, односно животни принцип, и да се налази у крви, па одатле и веровање да је крв извор живота, заправо да је материја у којој се ствара живот, налази своје утемељење. Слично предање, само христијанизовано, повезано је с веровањем да је винова лоза божанског порекла – да је „постала од крви из божјег прста.“ Слична предања везују се и за настанак појединих животиња. По једном од њих „неко је ударио св. Петра по челу, са кога је почела да капље крв. Од капи те крви Христос је створио пчелу. Зато се сматра да је `грехота` убити пчелу или је опсовати.“
Употреба крви у народној магији била је у складу са схватањем да се из крви рађа живот. Људска и животињска крв често је употребљавана с циљем да се њена животворна снага пренесе на људе, животиње или усеве и тиме обезбеди њихова плодност, а у крајњој инстанци и опстанак заједнице. Крв жртвених животиња је на различите начине коришћена у обредима за увећање плодности земље и стоке, али и за очување здравља људи, затим, у циљу заштите од несрећа и урока, али и за изазивање кише. Поступци с крвљу су зависили од њене намене, па су је стога изливали „ на праг куће или штале, мазали њоме врата, затрпавали је земљом под родним дрветом, у повртњаку, пепелом у огњишту, прскали њоме грађевине у домаћинству, лица људи, итд.“ У обичајној и магијској пракси за очување и поспешивање плодности стоке коришћена је најчешће крв божићне печенице која се мешала са трицама и на Бадњи дан се њоме крмила стока (бивши Бољевачки срез). У аграрној магији се крв петла или кокошке користила тако што се њоме прскало житно семе припремљено за сетву (Лужница и Нишава). Ако се крв појави на намирницама или биљкама веровало се да је то знак набачених чини или да није на прави начин испоштована нека од прописаних забрана. Тако се појава крви у крављем млеку објашњавала деловањем вештица, а крв на хлебу, поврћу, биљкама, по веровању, појављивала се због кршења забране да се нешто сече на дан Усекованија главе св. Јована Крститеља (11/29. 09).

У народној традицији крви су се приписивала и лековита својства, нарочито оној крви која истиче из појединих делова животињског тела. У Хомољу су лечили опекотине крвљу из петлове кресте, а у Левчу и Темнићу се као лек за срчану ману користила крв из говеђег срца. Најделотворнијом се сматрала она крв која је прикупљана од животиња кланих у одређене дане. „Те животиње су, како се мисли, некад представљале крвне жртве посвећене било неком од паганских божанстава, било неком од њихових наследника – хришћанских светаца. Таквим животињама народ је приписивао демонске особине, а деловима њиховог тела магичну моћ.“ Посебно се у ову сврху користила крв божићне печенице и петла који се коље на дан св. Илије, као и крв јагњета закланог на Ђурђевдан. Крв жртвених животиња је коришћена у гатањима различите намене, па ако би, на пример, у срцу свиње заклане за Божић или јагњета на Ђурђевдан остало много крви, веровало се да домаћина очекује туга у текућој години.

Једно од обележја словенске традиције су крвне жртве приношене за време важнијих календарских празника – током божићних празника се коље свиња, овца, кокошка, у дворишту или на кућном прагу, а у прошлости и на бадњаку који је такође поливан светом водом, вином, засипан житом. Летње празнике Петровдан и Илиндан, такође обележава клање жртвених животиња – бикова, волова, овнова, петлова – и заједничка обредна трпеза. Жртва која се, на пример, приноси на Илиндан требало је да заједницу заштити од обилних киша и непогода, па самим тиме обезбеди летину итд.

Осим у духовној, крв је „пронашла“ своје место и у социјалној сфери јер је повезана са појмом рода и сродства: тзв. „крвно сродство“. У српској култури разликује се крвно сродство по оцу („тежа“ или „дебела крв“) и сродство по мајци („танка крв“). „У традиционалној култури крвно сродство има сакрални статус, инцест се сматра за тежак грех.“ У прошлости су се строго поштовале забране и прописи који су се односили на склапање брака, односно веома се пазило да будући супружници нису у неком облику сродства. С крвним сродством у народу су се изједначавали кумство, сродство по млеку, „славско сродство“, побратимство које је склапано помоћу специфичног ритуала: „они који су желели да постану побратими, један за другим би `пили` или `лизали` крв“. За идеју сродства повезана је симболика сањане крви: сан са испадањем зуба праћен крвљу наговештавао је смрт блиских („крвних“) сродника.
Са крвљу се повезује и крвна освета. „По народним представама душа убијеног неће моћи да се смири док га рођаци не освете: крв убијеног може `кипити`, а потом изражавати жељу за осветом. Примањем хришћанства, закон крвне освете био је битно ограничен и замењен другим облицима казне.“

Одређени изрази и изреке у народном говору указују на предпоставку да је крв  „седиште“ битних човекових особина. Тако се, на пример, за темпераментног човека склоног претераном испољавању емоција каже да је човек „вруће крви“. Мајке су први пут купале женско дете у хладној води да не буде „вруће крви“ кад одрасте. За човека који је спреман много тога лошег да уради каже се обично „погана му је крв“, али и „нека ме Бог сачува од његове крви и нарави“.

Поред крви у народу су употребљавани предмети или материје који се могу сматрати њеним супститутима. Најпознатији супститут крви је црвена боја. Одређеним предметима у црвеној боји приписиване су особине крви и у том својству се у обичајима и употребљавају – црвени одевни предмети, црвени конац, црвена ускршња јаја, црно/црвено вино и сл.

Продор хришћанства утицао је на бројне промене у затеченој народној религији. Многа старија веровања и обичаји су се под његовим утицајем преобликовала и задобила хришћански карактер.

Литература:

Душан Бандић. „Крв у религијским представама и магијско-култној пракси нашег народа“. Гласник Етнографског музеја, бр. 37. Београд 1974: Етнографски музеј у Београду: 141-161; Словенска митологија: енциклопедијски речник. Редактори: Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић. Београд 2001: Zepter book world: 300-302; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић. Српски митолошки речник. Београд 1998 [1970]: Етнографски институт САНУ: 73-75, 173-175, 258; Бранко Ћупурдија. Аграрна магија у традиционалној култури Срба. Београд 1982: Етнографски институт САНУ.